manastirdraganac@gmail.com

У претпразничне дане великог празника Христовог Рођења, затекла нас је вест, да се у Господу Васкрсломе упокојио протојереј – ставрофор Драгољуб Стевановић.

Отац Драгољуб се одликовао великом љубављу и посвећеним пастирским радом. У Косовском Поморављу, а и шире, није било човека, а да није знао или чуо за верног делатника на њиви Господњој. Верно и послушно је служио својој Цркви, без роптања и пројаве икаквог незадовољства. Био је пример правог пастира, кога су парохијани волели, те су га од милоште звали “Драгче” и “Митрополит”, будући да се у Новом Брду раније налазила славна новобрдска митрополија. Својом љубављу и осмехом је уливао у људима утеху и радост, и тако испунио службу за коју је био назначен. У Новом Брду се и данас људи сећају јаке вере и дела милостиње оца Драгољуба и тако испунио речи великог апостола Павла: “Сећајте се својих старешина, који вам проповедаше реч Божију; гледајући на свршетак њихова живота, угледајте се на веру њихову.” Јев. 13,7.
Свету архијерејску литургију за упокојене служио је викар Његове Светости Патријарха Порфирија, епископ новобрдски Иларион, уз учешће многобројног свештенства из Гњиланског намесништва и братије манастира Драганац, после чега је уследило свештеничко опело. А у присуству породице, родбине и других пријатеља, који су дошли да одају последњи целив покојном оцу Драгољубу.
На крају опела, утешном беседом се обратио епискип Иларион рекавши:
“Па да кажем и нашу радост и утеху, оца Драгољуба, служитеља олтара Божијег, који ево сада пролази испит, пролази оно због чега смо живели. Цео живот који човек живи се очитава и огледа у овоме што сада Драгољуб пролази, и ми смо дошли да му ту помогнемо својим молитвама, а он нас је призвао да му дођемо опет, својом љубављу, својим осмехом, својом радошћу и утехом којом је као служитељ олтара Божијег ширио. Оно што је основно што свештеник треба да чини, то је да треба да теши. Свештеник нема право да каже „ухх не ваља“ него да говори само „Слава ти, Боже.“ Ја, Драгчета, нашег митрополита, како смо га звали, новобрдског јер је његова парохија била тамо дуги низ година, где је била древна митрополија новобрдска. О, никада се није жалио! Увек је имао исти осмех, увек исту животну радост, која је долазила из његове вере, из његове посвећености олтару, а човек може да се радује једино ако види добро пред собом. А његов осмех и његова радост долазила је одатле што је видео добро пред собом. Иза њега остаје само добро. Остају ти, каже једна књижевница „трагови милине“. Отац Стево који је сад на тој парохији где је Драгче био, говори о једном чуду, како је ишао по парохији, како су му људи давали јаја, сир, оно што су имали од својих производа, да га награде за труд. Он није могао да носи више једну корпу са јајима и оставио код једног домаћина, а овај није хтео да прими, каже: „Ја не могу да примим јер је то твоје, није благословено да ја то узимам.“ Драгче је инсиситирао и остадоше та јаја у тој кући. И следеће године кад је долазио ту, овај домаћин му каже „Е да видиш, да ти покажем нешто.“ И покаже му један кокошињац пун пилића, пун кокошака, петлова и каже „Е, ово је твоје“. Све од оних јаја се излегло и рече : „Ево, ово теби припада па да узмеш да носиш.“ И онда је прота рекао: „Ја ћу да узмем петла, две кокошке, а ово теби нек је благословено, нек остане.“ И мени отац Стево говори, шта му је тај домаћин рекао, од тада тој кући никада није фалило. Ето видите, како је велики благослов човека Божијег. Нека би нам његов пример, пре свега свештеницима био, увек светао, увек пред очима, да бисмо свагда имали Господа пред собом. Један древни отац, Свети Антоније говори: „ Имај Господа пред собом, увек. Све што мислиш, што кажеш, што говориш, нађи потпору у предању и Светом писму и не мењај олако место.“ То важи и за монахе, да се не селе кад је тешко, и да не мисле да ће негде друго бити боље, а Бога ми и за вас овде. Трудите се, тешко јесте, можда је сиромашно, можда негде делује да је провод бољи, али верујте ми ова милина и овај благослов који је примио наш отац Драгољуб, прота, а и који сви овде можемо да примимо је непроцењив дар.

Ето, прото, да се радујеш у царству небеском, нека те Господ прими. Оставио си трага на земљи, оставио си трага у срцу свих нас. Остављаш сада твоју Загорку, привремено, и како беше, ту је Горан, Гордан, Слађана и Милица и унуке и праунуке. Али нека буде да их изгубиш на кратко, да би их после за вечност задобио. Нека би ово био само један привремени растанак, да бисмо се поново срели у вечности. Нека бисмо и ми живели достојно оваквог испраћаја, да нас људи искрено и сузама љубави прате на онај свет. Да би прослављали онога кога треба када се представимо, већ сада да не буде касно кад пред њега станемо. А то је онај коме приличи вечна слава, то је наш небески Отац са његовим Сином који се вечно од Оца рађа и са Духом који од Оца исходи. Амин! А нашем оцу Драгчету нека је вечан спомен!”