Историја манастира Драганац
Манастир Драганац је православни манастир посвећен Светим архангелима Михаилу и Гаврилу.
По народном предању манастир је задужбина Светог кнеза Лазара из XIV века, а назив носи по његовој ћерки Драгани.
Налази се на валовитим брдима окружен шумом, у Косовскопоморавском округу, у близини средњовековне тврђаве Ново Брдо и града Гњилане.
Манастир Драганац, поред не мало манастира који су постајали у његовој близини од средњег века Бузовик(Бинач), Убожац, Тамница(Речане), Свети Јован (Беривојце), Ваганеш, Свети Спиридон(код Прилепца), Света Богородица (Божевце), Света Варавара(Кметовце), Свети Лука у Крајњем Делу, Свети архангели Михаило и Гаврило и Свети Ђорђе у Трпези(код Витини), манастир у Лештару…данас је једини живи општежитељни манастир у источном Косову, као такав и једина веза са старинским предањем у молитви и служби каква је постојала вековима уназад, што је значајно, посебно имајући у виду најновије сукобе из 1999 године.
Најстарији сачувани документ са помињањем манастира Драганац је Раваничка повеља из 1381. Врло је вероватно да је манастир и раније постојао и да је обновљен за многе православне аскете који су бежали из византијског царства пред најездом Турака муслимана из Грчке и Мале Азије у још увек слободну хришћанску Србију.
Манастир Драганац 1934.године
Ипак се мало тога зна о раној историји манастира Драганац, јер је цела област Ново Брдо, где се манастир налази, била уништена током турске инвазије и пада Новог Брда 1455.
Може се, свеједно, претпоставити да је манастир био повезан са српским средњевековним градом Ново Брдо, који је био центар за ископавања сребра, злата, платине и других драгоцених метала. Иако археолошки докази показују да је у источном Косову, где се налази манастир Драганац, некада био велики број манастира, нажалост скоро сви су уништени током владавине Турака од 1455. до 1912. године.
Заправо се врло мало зна о манастиру Драганцу у периоду који претходи његовој обнови 1865. од стране локалног српског становништва из околине Гњилана, сем да се народ окупљао на темељима светиње а највише за два дана у години, за Источни петак(први петак по Васкрсу) и Сабор Светог архангела Гаврила(13/26. Јул).
18. маја 1865. године у селу Стража састали су се народни прваци из десет српских села која окружују манастир(Стража, Станишор, Драганац, Божевце, Царевце, Ваганеш, Јасновик, Бостане, Зебинце и Манишинце.) са намером да подигну нову цркву у Драганцу.
Писмо је састављено и послато по Стефану Марковићу терзији и житељу приштинском, Његовој светлости књазу и господару Кнежевине Србије, Његовом високопреосвештенству господину митрополиту и славноме царском-руском Конзулату, милостиње ради за обнављање манастира Драганац.
У том писму добијамо сведочанство и о целебном извору воде око којег се народ сабирао, ”Гди се понајвише они исцељују који очима болују. Осим тога нема дана у години, када нема 10 до 20 душа, кои долазе у судовима воду своим болесницима носити.”
Прилозима кнеза Михаила од 100 дуката, руског конзулата 500 рубаља и прилозима локалног становништа подигнут је нови храм на темељима средњовековне светиње. Над вратима храма и данас стоји натпис, ”Оснивасја сје Божанствени храм вом имја Сабор Архангела Михаила и Гаврила, дозволенијем султана Азиса, благословенијем же Рашко-призренскога митрополита г-на Мелетија 1868. године месец март 10. Дан.”
Школски ревизор Јосиф К. Поповић 1899. године о манастиру пише:
”Црква је мала али врло укусно сазидана. Има једно кубе које је копирано са грачаничког кубета. Иконостас је нов и доста укусно израђен. Зидови нису моловани сликама светаца.”
Први монах и игуман обновљеног монашког живота у манастиру био је јеромонах Дионисије који у манастиру борави од 1897., родом из села Страже пре монашења био је свештеник световног имена Димитрије а у народу познат као поп-Митке. Током друге половине XIX века у манастиру је неколико пута отварана школа али и затварана због честих упада Турака.
По смрти јероманаха Дионисија, као настојатељи манастира углавном су се смењивали локални свештеници од којих је свештеник Душан Трајковић мученички пострадао, по једном сведочанству мучен је и убијен од Арнаута на планинском врху Савина глава недалеко од манастира.
Личност вредна помена и незаборава је архимандрит Григорије Портански у народу познат и као ”Рус калуђер”. 1937. године постављен је за старешину манастира где се задржао до 1949. Високо школован, судија у Царској Русији ступио је у Први светски рат као добровољац у бригаду кнеза Александра Карађорђевића ”да брани милу Србију”, тешко је рањен и одликован највишим ратним одликовањем – Крстом Светог Георгија.
У годинама после рата остаје у Србији нежелећи да се врати у бољшевичку Русију. У међуратном периоду у Србији објавио је три романа на руском језику: ”Мучење правде”, ”Три сусрета” и ”Прекрасна Јелена”. Велике су му заслуге за одбрану манастирских тапија и духовног живота Срба у Поморављу, народ га је упамтио као неустрашивог човека који јаше коња, дели бомбоне деци и узвикује ”Живела Србија! Живела братска Русија!” Иза себе је оставио записе о бројном страдању, убиствима и злочинима над српским народом из околних села а током година окупације Другог светског рата.
Ратомиру Божићу, архијерејском намеснику гњиланском је оставио тестамент: ”Ако мје убијут Аранути сахраните мња на восточној страни цркве когда угријут први зраци са Востока моје мајке Русије, да угријут и мој гроб.”
У годинама после Другог светског рата наставља се страдање манастира и братства, комунистичке власти национализују манастирску имовину, манастирска шума се бесправно сече а монаси бивају изложени тортури. За кратко од 1949. до 1951. у манастиру је поново радила школа. Од тадашњих власти највише страда јеромонах Мирон, којег су тукли те је морао и у шуми да се крије. 1970. јеромонах Мирон одлази из манастира Драганац у манастир Високе Дечане где је касније и сахрањен. По његовом одласку више од две деценије неће бити живота у манастиру, а верном народу је од стране власти забрањиван чак и пролаз кроз манастирску порту. 1997. године у манастир долази јеромонах Серафим и почиње обнова монашког живота.
Велики допринос у обнови манастира и изградњи монашког конака дале су фирме ”Биначка Морава” и ”Електрокосмет” али и бројни појединци верног народа. У јануару 1999. у најтеже време за настојатеља манастира долази јеромонах Кирило, а одмах по завршетку рата почиње и велики полет у обнови манастира. Гради се звонара, велики конак за госте, а отац Кирило даје значајан допринос у опстанку народа Косовског Поморавља на својим огњиштима.
2011. за настојатеља манастира Драганац из Високих Дечана долази јеромонах Иларион. У годинама које ће уследити манастир доживљава и свој највећи процват у историји. Број братије се увећава, уводи се свакодневно литургијског богослужење, гради се велика гостопримница, нове монашке келије, манастирка фарма, кућа на манастирској економији и помоћне зграде, манастирска рукодеља се путем интернет продавнице продаје на свим континентима. Манастир постаје духовни центар не само верног народа Косовског Поморавља, већ су у њему редовне посете поклоника из Србије, Црне Горе, Републике Српске, Македоније али и удаљенијих земаља. У манастиру се одржавају предавања и летње школе за децу.
Бројна су сведочанства о утеси и чудима која је Господ даривао верном народу у својој светињи. Овде ћемо навести само неке од њих.
Чуда манастира Драганац
(Као извор текста о историји манастира Драганац коришћена је књига ”Манастир Драганац” Милорада Миње Филића, издао Логос 2006.)
Историја манастира
Манастир Драганац је православни манастир посвећен Светим архангелима Михаилу и Гаврилу.
Историја манастира
Манастир Драганац је православни манастир посвећен Светим архангелима Михаилу и Гаврилу.
Манастир Драганац
По народном предању манастир је задужбина Светог кнеза Лазара из XIV века, а назив носи по његовој ћерки Драгани.
Налази се на валовитим брдима окружен шумом, у Косовскопоморавском округу, у близини средњовековне тврђаве Ново Брдо и града Гњилане. Манастир Драганац, поред не мало манастира који су постајали у његовој близини од средњег века Бузовик(Бинач), Убожац, Тамница(Речане), Свети Јован (Беривојце), Ваганеш, Свети Спиридон(код Прилепца), Света Богородица(Божевце), Света Варавара(Кметовце), Свети Лука у Крајњем Делу, Свети архангели Михаило и Гаврило и Свети Ђорђе у Трпези(код Витини), манастир у Лештару…данас је једини живи општежитељни манастир у источном Косову, као такав и једина веза са старинским предањем у молитви и служби каква је постојала вековима уназад, што је значајно, посебно имајући у виду најновије сукобе из 1999 године. Најстарији сачувани документ са помињањем манастира Драганац је Раваничка повеља из 1381. Врло је вероватно да је манастир и раније постојао и да је обновљен за многе православне аскете који су бежали из византијског царства пред најездом Турака муслимана из Грчке и Мале Азије у још увек слободну хришћанску Србију.
Манастир Драганац
По народном предању манастир је задужбина Светог кнеза Лазара из XIV века, а назив носи по његовој ћерки Драгани.
Налази се на валовитим брдима окружен шумом, у Косовскопоморавском округу, у близини средњовековне тврђаве Ново Брдо и града Гњилане. Манастир Драганац, поред не мало манастира који су постајали у његовој близини од средњег века Бузовик(Бинач), Убожац, Тамница(Речане), Свети Јован (Беривојце), Ваганеш, Свети Спиридон(код Прилепца), Света Богородица(Божевце), Света Варавара(Кметовце), Свети Лука у Крајњем Делу, Свети архангели Михаило и Гаврило и Свети Ђорђе у Трпези(код Витини), манастир у Лештару…данас је једини живи општежитељни манастир у источном Косову, као такав и једина веза са старинским предањем у молитви и служби каква је постојала вековима уназад, што је значајно, посебно имајући у виду најновије сукобе из 1999 године. Најстарији сачувани документ са помињањем манастира Драганац је Раваничка повеља из 1381. Врло је вероватно да је манастир и раније постојао и да је обновљен за многе православне аскете који су бежали из византијског царства пред најездом Турака муслимана из Грчке и Мале Азије у још увек слободну хришћанску Србију.
Ипак се мало тога зна о раној историји манастира Драганац, јер је цела област Ново Брдо, где се манастир налази, била уништена током турске инвазије и пада Новог Брда 1455. Може се, свеједно, претпоставити да је манастир био повезан са српским средњевековним градом Ново Брдо, који је био центар за ископавања сребра, злата, платине и других драгоцених метала. Иако археолошки докази показују да је у источном Косову, где се налази манастир Драганац, некада био велики број манастира, нажалост скоро сви су уништени током владавине Турака од 1455. до 1912. године. Заправо се врло мало зна о манастиру Драганцу у периоду који претходи његовој обнови 1865. од стране локалног српског становништва из околине Гњилана, сем да се народ окупљао на темељима светиње а највише за два дана у години, за Источни петак(први петак по Васкрсу) и Сабор Светог архангела Гаврила(13/26. Јул).
18. маја 1865. године у селу Стража састали су се народни прваци из десет српских села која окружују манастир(Стража, Станишор, Драганац, Божевце, Царевце, Ваганеш, Јасновик, Бостане, Зебинце и Манишинце.) са намером да подигну нову цркву у Драганцу.
Писмо је састављено и послато по Стефану Марковићу терзији и житељу приштинском, Његовој светлости књазу и господару Кнежевине Србије, Његовом високопреосвештенству господину митрополиту и славноме царском-руском Конзулату, милостиње ради за обнављање манастира Драганац. У том писму добијамо сведочанство и о целебном извору воде око којег се народ сабирао, ”Гди се понајвише они исцељују који очима болују. Осим тога нема дана у години, када нема 10 до 20 душа, кои долазе у судовима воду своим болесницима носити.” Прилозима кнеза Михаила од 100 дуката, руског конзулата 500 рубаља и прилозима локалног становништа подигнут је нови храм на темељима средњовековне светиње. Над вратима храма и данас стоји натпис, ”Оснивасја сје Божанствени храм вом имја Сабор Архангела Михаила и Гаврила, дозволенијем султана Азиса, благословенијем же Рашко-призренскога митрополита г-на Мелетија 1868. године месец март 10. Дан.”
18. маја 1865. године у селу Стража састали су се народни прваци из десет српских села која окружују манастир(Стража, Станишор, Драганац, Божевце, Царевце, Ваганеш, Јасновик, Бостане, Зебинце и Манишинце.) са намером да подигну нову цркву у Драганцу.
Писмо је састављено и послато по Стефану Марковићу терзији и житељу приштинском, Његовој светлости књазу и господару Кнежевине Србије, Његовом високопреосвештенству господину митрополиту и славноме царском-руском Конзулату, милостиње ради за обнављање манастира Драганац. У том писму добијамо сведочанство и о целебном извору воде око којег се народ сабирао, ”Гди се понајвише они исцељују који очима болују. Осим тога нема дана у години, када нема 10 до 20 душа, кои долазе у судовима воду своим болесницима носити.” Прилозима кнеза Михаила од 100 дуката, руског конзулата 500 рубаља и прилозима локалног становништа подигнут је нови храм на темељима средњовековне светиње. Над вратима храма и данас стоји натпис, ”Оснивасја сје Божанствени храм вом имја Сабор Архангела Михаила и Гаврила, дозволенијем султана Азиса, благословенијем же Рашко-призренскога митрополита г-на Мелетија 1868. године месец март 10. Дан.”
Манастир Драганац 1934.године
Школски ревизор Јосиф К. Поповић 1899. године о манастиру пише:
”Црква је мала али врло укусно сазидана. Има једно кубе које је копирано са грачаничког кубета. Иконостас је нов и доста укусно израђен. Зидови нису моловани сликама светаца.”
Први монах и игуман обновљеног монашког живота у манастиру био је јеромонах Дионисије који у манастиру борави од 1897., родом из села Страже пре монашења био је свештеник световног имена Димитрије а у народу познат као поп-Митке. Током друге половине XIX века у манастиру је неколико пута отварана школа али и затварана због честих упада Турака.
Школски ревизор Јосиф К. Поповић 1899. године о манастиру пише:
”Црква је мала али врло укусно сазидана. Има једно кубе које је копирано са грачаничког кубета. Иконостас је нов и доста укусно израђен. Зидови нису моловани сликама светаца.”
Манастир Драганац 1934.године
Први монах и игуман обновљеног монашког живота у манастиру био је јеромонах Дионисије који у манастиру борави од 1897., родом из села Страже пре монашења био је свештеник световног имена Димитрије а у народу познат као поп-Митке. Током друге половине XIX века у манастиру је неколико пута отварана школа али и затварана због честих упада Турака.
По смрти јероманаха Дионисија, као настојатељи манастира углавном су се смењивали локални свештеници од који је свештеник Душан Трајковић мученички пострадао, по једном сведочанству мучен је и убијен од Арнаута на планинском врху Савина глава недалеко од манастира. Личност вредна помена и незаборава је архимандрит Григорије Портански у народу познат и као ”Рус калуђер”. 1937. године постављен је за старешину манастиру где се задржао до 1949. Високо школован, судија у Царској Русији ступио је у Први светски рат као добровољац у бригаду кнеза Александра Карађорђевића ”да брани милу Србију”, тешко је рањен и одликован највишим ратним одликовањем – Крстом Светог Георгија. У годинама после рата остаје у Србији нежелећи да се врати у бољшевичку Русију. У међуратном периоду у Србији објавио је три романа на руском језику: ”Мучење правде”, ”Три сусрета” и ”Прекрасна Јелена”. Велике су му заслуге за одбрану манастирских тапија и духовног живота Срба у Поморављу, народ га је упамтио као неустрашивог човека који јаше коња, дели бомбоне деци и узвикује ”Живела Србија! Живела братска Русија!” Иза себе је оставио записе о бројном страдању, убиствима и злочинима над српским народом из околних села а током година окупације Другог светског рата. Ратомиру Божићу, архијерејском намеснику гњиланском је оставио тестамент: ”Ако мје убијут Аранути сахраните мња на восточној страни цркве когда угријут први зраци са Востока моје мајке Русије, да угријут и мој гроб.”
По смрти јероманаха Дионисија, као настојатељи манастира углавном су се смењивали локални свештеници од који је свештеник Душан Трајковић мученички пострадао, по једном сведочанству мучен је и убијен од Арнаута на планинском врху Савина глава недалеко од манастира. Личност вредна помена и незаборава је архимандрит Григорије Портански у народу познат и као ”Рус калуђер”. 1937. године постављен је за старешину манастиру где се задржао до 1949. Високо школован, судија у Царској Русији ступио је у Први светски рат као добровољац у бригаду кнеза Александра Карађорђевића ”да брани милу Србију”, тешко је рањен и одликован највишим ратним одликовањем – Крстом Светог Георгија. У годинама после рата остаје у Србији нежелећи да се врати у бољшевичку Русију. У међуратном периоду у Србији објавио је три романа на руском језику: ”Мучење правде”, ”Три сусрета” и ”Прекрасна Јелена”. Велике су му заслуге за одбрану манастирских тапија и духовног живота Срба у Поморављу, народ га је упамтио као неустрашивог човека који јаше коња, дели бомбоне деци и узвикује ”Живела Србија! Живела братска Русија!” Иза себе је оставио записе о бројном страдању, убиствима и злочинима над српским народом из околних села а током година окупације Другог светског рата. Ратомиру Божићу, архијерејском намеснику гњиланском је оставио тестамент: ”Ако мје убијут Аранути сахраните мња на восточној страни цркве когда угријут први зраци са Востока моје мајке Русије, да угријут и мој гроб.”
У годинама после Другог светског рата наставља се страдање манастира и братства, комунистичке власти национализују манастирску имовину, манастирска шума се бесправно сече а монаси бивају изложени тортури. За кратко од 1949. до 1951. у манастиру је поново радила школа. Од тадашњих власти највише страда јеромонах Мирон, којег су тукли те је морао и у шуми да се крије. 1970. јеромонах Мирон одлази из манастира Драганац у манастир Високе Дечане где је касније и сахрањен. По његовом одласку више од две деценије неће бити живота у манастиру, а верном народу је од стране власти забрањиван чак и пролаз кроз манастирску порту. 1997. године у манастир долази јеромонах Серафим и почиње обнова монашког живота.
Велики допринос
Велики допринос у обнови манастира и изградњи монашког конака дале су фирме ”Биначка Морава” и ”Електрокосмет” али и бројни појединци верног народа. У јануару 1999. у најтеже време за настојатеља манастира долази јеромонах Кирило, а одмах по завршетку рата почиње и велики полет у обнови манастира. Гради се звонара, велики конак за госте, а отац Кирило даје значајан допринос у опстанку народа Косовског Поморавља на својим огњиштима.
2011. за настојатеља манастира Драганац из Високих Дечана долази јеромонах Иларион. У годинама које ће уследити манастир доживљава и свој највећи процват у историји. Број братије се увећава, уводи се свакодневно литургијског богослужење, гради се велика гостопримница, нове монашке келије, манастирка фарма, кућа на манастирској економији и помоћне зграде, манастирска рукодеља се путем интернет продавнице продаје на свим континентима. Манастир постаје духовни центар не само верног народа Косовског Поморавља, већ су у њему редовне посете поклоника из Србије, Црне Горе, Републике Српске, Македоније али и удаљенијих земаља. У манастиру се одржавају предавања и летње школе за децу.
На редовном заседању од 15. до 20. маја 2022. Свети архијерејски сабор изабрао је архимандрита Илариона, игумана манастира Драганац, за викара патријарха српског са титулом епископ новобрдски. 17. децембра 2022. на Светој архијерејској литургији у манастиру Драганац Његово преосвештенство епископ рашко-призренски г. Теодосије огласио је монаха Јустина за новог настојатеља манастира Драганац.
Велики допринос
У обнови манастира и изградњи монашког конака дале су фирме ”Биначка Морава” и ”Електрокосмет” али и бројни појединци верног народа. У јануару 1999. у најтеже време за настојатеља манастира долази јеромонах Кирило, а одмах по завршетку рата почиње и велики полет у обнови манастира. Гради се звонара, велики конак за госте, а отац Кирило даје значајан допринос у опстанку народа Косовског Поморавља на својим огњиштима.
2011. за настојатеља манастира Драганац из Високих Дечана долази јеромонах Иларион. У годинама које ће уследити манастир доживљава и свој највећи процват у историји. Број братије се увећава, уводи се свакодневно литургијског богослужење, гради се велика гостопримница, нове монашке келије, манастирка фарма, кућа на манастирској економији и помоћне зграде, манастирска рукодеља се путем интернет продавнице продаје на свим континентима. Манастир постаје духовни центар не само верног народа Косовског Поморавља, већ су у њему редовне посете поклоника из Србије, Црне Горе, Републике Српске, Македоније али и удаљенијих земаља. У манастиру се одржавају предавања и летње школе за децу.
На редовном заседању од 15. до 20. маја 2022. Свети архијерејски сабор изабрао је архимандрита Илариона, игумана манастира Драганац, за викара патријарха српског са титулом епископ новобрдски. 17. децембра 2022. на Светој архијерејској литургији у манастиру Драганац Његово преосвештенство епископ рашко-призренски г. Теодосије огласио је монаха Јустина за новог настојатеља манастира Драганац.
Бројна су сведочанства о утеси и чудима која је Господ даривао верном народу у својој светињи. Овде ћемо навести само неке од њих.
Чуда манастира Драганац
(Као извор текста о историји манастира Драганац коришћена је књига ”Манастир Драганац” Милорада Миње Филића, издао Логос 2006.)
Lorem ipsum dolor sit amet, consectetur adipiscing elit. Ut elit tellus, luctus nec ullamcorper mattis, pulvinar dapibus leo.
Lorem ipsum dolor sit amet, consectetur adipiscing elit. Ut elit tellus, luctus nec ullamcorper mattis, pulvinar dapibus leo.