manastirdraganac@gmail.com

Претрага
Close this search box.

manastir@draganac.org

manastirdraganac@gmail.com

Данас је схиархимандрит Илија оптински напунио 90 година

08.03.2022.

Живи старац и украс православне цркве, извор утехе за све православне, рођен је 8. марта 1932. године у селу Становој Колодез у Региону Орел, 250 миља југозападно од Москве. Одслужио је војни рок и студирао машинство у Серпуховском колеџу. После студија у Лењинградској семинарији и Духовној академији и монашења пастирствовао је у више парохија у Епархији лењинградској. Он је током десет година обављао и послушања у Псковском печерском манастиру.
Године 1976. послат је у руски манастир Светог Пантелејмона на Светој Гори, где је, заједно са сабраћом, успео да очува његов монашки живот и одржи његову повезаност са руским православљем, као и да се спречи затварање манастира. Обављао је манастирска послушања, кријући се у планинским врлетима, и најзад му је поверено духовно старање манастиром.
Крајем 1980-их био је послат у тада оживљавани Оптински манастира као његов духовни отац, након шездесет две године напуштености. Ту је примио постриг велике схиме. Током двадесет година помагао је да се оживи духовно старчество по чему је манастир одувек био познат.
У наставку пар одломака из текста Олге Рожневе о старцу.
“Након службе, баћушка излази на солеј храма посвећеног Казанској икони Мајке Божије, а према њему се пружају руке ходочасника тражећи благослов, молитве, предајући му списак имена. Поред мене стоји висок, снажан мушкарац, а на његовом лицу је туга. Он покушава да се приближи старцу, али испред нас је много људи. Са ужасом примећујем да мој сусед тихо плаче, од муке душевне и страдања. Тешко је гледати човека како плаче, и ја очајнички покушавам да смислим како да му помогнем да дође до старца.
А отац Илија, иако низак растом и потпуно заклоњен групом испред нас, својим духом чује овај плач. Гомила се раздваја, и он сам прилази уплаканом човеку. Видимо како га старац нежно грли, као мајка која теши своје уплакано чедо. Човек кроз сузе покушава да објасни, да каже о својој жалости, и људи схватају да је у питању губитак вољене особе. Човек већ рида, спушта главу на старчеву раме, а баћушка, и сам скоро плачући и јецајући, нежно грли уплаканог човека. Таква је љубав на лицу старчевом…”
“Следећег дана, на вечерњој служби, Оптинска братија излази из олтара са полијелејем, и стају у два реда, по старешинству у хиротонији. Моје сестре и ја стојимо међу верницима и ходочансицима у близини центра храма и чујемо како један од браће, који је мислио да је старац заузео место испод његовог духовног чина и части, говори: ”Баћушка, стојите на погрешном месту.” И Старац понизни иде на другу страну. А тамо се братији учинило да старац стоји на почаснијем месту и они му опет говоре: ”Баћушка, није овде него тамо.” И он опет смирено прелази на другу страну. Тамо, опет му рекоше. ”Не овде, баћушка, тамо” док један од старијих монаха, схвативши шта се дешава, није проговорио: ”Шта то радите? Оставит старца!”
А баћушка, сасвим смирено, прелазио на коју год страну би му рекли. Он, духовни отац монашког братства, није показао ни знак љутње, нити било какву узнемиреност. Узнемиреност је својствена гордости и сујети. Како то да сам ја урадио нешто погрешно? То није одлика кротког и смиреног човека. Истовремено, кроткост и смирење уопште није самопонижење!”

Најновије вести